Људска заједница је прошла дуг пут развоја од производње засноване на снази људских мишића до флексибилних, аутоматизованих производних погона. У новој економији додатна вриједност је резултат ангажовања интелектуалних могућности човјека, а не његовог физичког рада. Такво стање нас упућује на закључак да живимо у времену нове економије, нове политике и новог друштва. Нова економија не подразумијева само примјену нових технологија већ и нових организационих модела, нове производе и нове услуге. Интернет је из темеља промијенио односе између произвођача и потрошача. Интернет се више не посматра само као нови маркетиншки канал или начин за убрзање пословних трансакција, он је много више од тога. Данас се Интернет посматра као техничко-технолошка основа за креирање новог економског поретка који је настао као резултат широке примјене дигиталних технологија.
Савремено друштво је информационо друштво, јер се информација јавља као роба. Основна карактеристика информатичког друштва јесте висока ефикасност друштвених и економских организација. Знање постаје доминантан чинилац економије таквог друштва, а економија информационог друштва заснива се на знању. Један од основних производа дигиталне економије базиран на знању је ново знање, које се потом јавља на тржишту као роба. Основни задатак информационог друштва јесте да створи услове и механизме помоћу којих ће ново знање ефективно, рационално и у што краћем временском року бити враћено у процес производње као елемент средстава за рад, предмета рада и живот рада. Затварањем позитивне повратне спреге у процесу производње на претходно поменут начин, економија информационог друштва успоставља се као дигитална економија на квалитетно вишем нивоу.
Када се појам „Дигитална економија“ први пут појавио 1994. у књизи Дона Тапскота била је то револуционарна идеја о томе како би Интернет могао промијенити физиономију и парадигму пословања. Поред чињенице да је књига врло брзо постала бестселер, идеје из поменуте књиге важе и данас, и поред свих промјена које смо доживјели. У практичном смислу те идеје, дигитална економија, у цјелини посматрано, представља економију засновану на дигиталним технологијама уз доминантну употребу информационих технологија у свим областима економије, укључујући интерне активности организације, као и спољне активности (разне трансакције) између самих организација, између организација и појединаца, као и појединаца међусобно (појединаца као потрошача и као грађана). Дакле, дигитална економија брише границе између традиционалне и нове економије, између економије засноване на традиционалним производима и економије засноване на дигиталним технологијама.
Традиционални поглед на информационе технологије још увијек усмјерава нашу перцепцију о могућности примјене информационих технологија на нешто у вези с рачунарима и у највећем броју случајева то тако и доживљавамо. Ипак, потпуно је јасно да такав поглед на ИТ више не одговара стварности, јер су данас ИТ много више од рачунара. Расположиви подаци показују да се више процесора угради у уређаје који нису рачунари, као што су смарт телефони, ГПС уређаји, МП плејери, дигиталне камере, али и веш-машине, аутомобили, кредитне картице, телевизори и многи други апарати које најчешће не доживљавамо као ИТ.
Коришћење информационих технологија и могућности које они стварају, дају огроман допринос расту продуктивности и укупној ефикасности економије. Урађена су бројна истраживања и анализе која показују тачно колико улагање у ИТ повећава продуктивност. Огроман дио раста продуктивности од 1995. до данас, постигнут је прије свега, улагањем у информационе технологије и аутоматизације пословних процеса. Раст продуктивности свуда је видљив, од појединачних компанија, индустрија па до економија. Раст продуктивности на било који начин, повећањем резултата или остваривањем уштеда, отвара простор за додатно улагање у постојећи посао, његово ширење, додавање нових производа и услуга или, у крајњем, и раст добити акционара.
У реализацији ових промјена постоје бројне препреке, од недовољно развијене домаће телекомуникационе инфраструктуре, до недовољно квалитетне техничке подршке Интернета. Скромни хардверски и софтверски потенцијали, информатичка неписменост и недовољна знања из области организовања и управљања дигиталном економијом, непостојање одговарајуће законске регулативе, прилагођене пословању у виртуелном простору, само су неки од најзначајнијих проблема. За њихово рјешавање потребан је, прије свега, стратегијски приступ, на основу којег ће се издвојити приоритети и на најадекватнији начин усмерити у те сегменте. Директне стране инвестиције или други кооперативни облици сарадње између домаћих предузећа и страних компанија, могу бити добар начин за успјешно рјешење тих проблема. Инвестициони пакети кроз стране директне инвестиција обухватају осим капитала, и нове технологије, знања, менаџмент и организациону праксу, која је сигурно постављена према принципима нове информационе ере пословања.
Поред наведених проблема све је јасније да садашњи систем образовања није спреман да се суочи са захтјевима дигиталне ере. Он не задовољава захтјеве текућих потреба на адекватан начин, а мораће се суочити са још већим притисцима у годинама које долазе. Постојећи систем образовања заснован је на претпоставци да су промјене у знању релативно споре, зато је било оптимално прво одређено вријеме учити, а потом до краја радног века користити научено. Имајући у виду брзину промјена у последњим деценијама, захтјеви друштва као целине за образовање драстично се мијењају. Савремено пословање захтијева све интензивнију примјену нових знања, мултидисциплинарност и сарадњу, због чега образовање мора да даје и нове вjештине: проналажење информација, критичко мишљење, ефикасно комуницирање, рад у тимовима, управљање пројектима, управљање конфликтима и кризним ситуацијама.
Кључ за успјешно суочавање са овим изазовима лежи у развоју дигиталне инфраструктуре и новог прграма за образовање младих за потребе развоја дигиталне економије. Овакав систем одступа од класичног образовног и наученог модела, јер нова економија захтијева и нове методе образовања и управљања, који се односе не само на управљање класичним ресурсима, већ прије свега, на управљање знањем, конфликтима, пројектима, промјенама и сл.
Студијски програми економије на Независном универзитету Бања Лука пружају студентима неопходни ниво знања за укључивање у еконосмске процесе засноване на информационим технологијама. Истовремено припремамо измене у студијским програмима гдје ћемо након спроведене прописане процедуре отворити студиј дигиталне економије који ће трајати четири године (осам семестара) са укупно 240 ЕЦТС бодова. Студијски програм ће битие креиран у складу са најновијим достигнућима из области друштвених наука и информационих технологија. Организован према моделу 4 + 1 + 3, односно први циклус у трајању од 4 године (240 ЕЦТС бодова), други циклус у трајању од 1 године (60 ЕЦТС бодова) и трећи циклус у трајању од три године (180 ЕЦТС бодова).
Проф. др Остоја Барашин, редовни професор