Посматрајући развој појма међународних организација можемо уочити да се од почетних теоријских разматрања овај веома сложен појам данас одразио и  практично како на међународно право тако и на међународне односе –  под којима  можемо посматрати и њихов економски дио. У XX вијеку који се веома често сматра за период изразите институционализације међународних односа, међународне организације су успјеле да постану равноправани субјект међуанродног права са државама.

На овакав епилог или жаргонски речено стајање „раме уз раме“ држава и међународних организација утицало је више  фактора:

•  убрзан развој човјечанаства који је довео  до потребе рјешавања конфликата мирним путем на системски начин на основу научених лекција из Другог Свјетског рата,
• повећење броја али и улоге међународних организације, прије свега Уједињених нација посебно након успјешно спроведеног процеса деколонизације, развијања великог броја програма подршке земљама у развоују, превенцији нуклеарних сукоба али и кофификацији међународног права,
•  повећање броја субјеката укључених у међународне економске активности,
• виши степен изучавања права међунaродних организација широм свијета.

Данашње правно и пословно окружење је вријеме убрзаног кретања информација али и капитала, људи, роба и услуга што је посебно видљиво у функционисању Европске уније као међународне организације sui generis. Све наведено подразумијева познавање међународног права прије свега субјективитета његових субјеката тј. како држава тако и међународних организација. У први план намјерно стављамо и државе и међународне организације јер савремени трендови готово да не праве разлику данас у значају наведених субјеката међуанродног права.

Како је наш фокус на међународним организацијама чије право у ширем смислу спада у међународно (јавно) право, морамо нагласити да пораст значаја њиховог субјективитета има узроке и у порасту броја како владиних тако и невладиних организација које су од локалног па до међуанродног нивоа све више укључене у креирање стратешких докумената, процесе лобирања код доносиоца одлука на различитим нивоима па до финансирање пројеката у више области од значаја за друштво у цјелини.

Поставље се питање како на микро и макро плану прилагодити пословање, образовање  али и ефикасност ширег спектра субјеката права да би се у ери растућег утицаја међународних организација успјешно прилагодили трендовима које намећу подједнако међуанародно право и економија. По нама је рјешење у системском приступу који подразумијева појединачне али и паралелне процесе у пословном окружењу и образовном систему. Почевши од пословног окружења, битно је нагласити да од примарног нивоа субјеката у пословању на којем се налазе предузећа или мирко бизниси па до нивоа мултинационалних компанија теоријски и практично њихово пословање треба хармонизовати са потребама сарадње са међународним организацијама јер се неријетко ради о строго формалним процедурама од чије примјене зависи и успјешност самих пословних активности. На практичном примјеру аплицирања за финансијска средства  Европске Уније може се уочити да без познавања теоријског дијела које се односи на право Европске уније прије свега на дио који се односи на ИПА фондове, није могуће доћи ни до аплицирања и одобравања ових средстрава за крајње кориснике.

Са друге стране питање обазовања једнако је важно да би се будући (прије свега) академски грађани као особе одговорне за реализацији пословних али и административних активности оспособили за изазове који их очекују у конкретном пословним активностима након завршетка школовања.

Независни универзитет Бања Лука на вријеме је препознао савремене тенденције у међународном праву и економији пружајући кроз више факултета али предмета на истима шири спектар усвајања  теоријских спознаја које у раду са одговорним наставницима студенти могу врло брзо и практично примјенити. Коришћење актуелне литературе из области међународног  права а посебно његовог  пословног дијела  уз изучавање теоријског и практичног дјеловања регионалних и универзалних међународних организацаија оспособљавају студенте да се у будућем радном окружењу адекватно прилагоде изазовима који се односе на сарадњу са међуанродним организацијама које су  постале незаобилазан фактор пословних процеса у више области. На основним студијама као и на  постдипломском дијелу образовања на Независном универзитету Бања Лука пружа се шанса студентима за стицање адекватног знања кроз изучавање права међународних организација, међународног пословног права са правом ЕУ, економске дипломатије  и других сличних предмета да би они по окончању били адекватно припремљени за изазове у будућим професионалним активностима.

Савремено друштво је информационо друштво, јер се информација јавља као роба. Основна карактеристика информатичког друштва јесте висока ефикасност друштвених и економских организација. Знање постаје доминантан чинилац економије таквог друштва, а економија информационог друштва заснива се на знању. Један од основних производа дигиталне економије базиран на знању је ново знање, које се потом јавља на тржишту као роба. Основни задатак информационог друштва јесте да створи услове и механизме помоћу којих ће ново знање ефективно, рационално и у што краћем временском року бити враћено у процес производње као елемент средстава за рад, предмета рада и живот рада. Затварањем позитивне повратне спреге у процесу производње на претходно поменут начин, економија информационог друштва успоставља се као дигитална економија на квалитетно вишем нивоу.

Када се појам „Дигитална економија“ први пут појавио 1994. у књизи Дона Тапскота била је то револуционарна идеја о томе како би Интернет могао промијенити физиономију и парадигму пословања. Поред чињенице да је књига врло брзо постала бестселер, идеје из поменуте књиге важе и данас, и поред свих промјена које смо доживјели. У практичном смислу те идеје, дигитална економија, у цјелини посматрано, представља економију засновану на дигиталним технологијама уз доминантну употребу информационих технологија у свим областима економије, укључујући интерне активности организације, као и спољне активности (разне трансакције) између самих организација, између организација и појединаца, као и појединаца међусобно (појединаца као потрошача и као грађана). Дакле, дигитална економија брише границе између традиционалне и нове економије, између економије засноване на традиционалним производима и економије засноване на дигиталним технологијама.

Традиционални поглед на информационе технологије још увијек усмјерава нашу перцепцију о могућности примјене информационих технологија на нешто у вези с рачунарима и у највећем броју случајева то тако и доживљавамо. Ипак, потпуно је јасно да такав поглед на ИТ више не одговара стварности, јер су данас ИТ много више од рачунара. Расположиви подаци показују да се више процесора угради у уређаје који нису рачунари, као што су смарт телефони, ГПС уређаји, МП плејери, дигиталне камере, али и веш-машине, аутомобили, кредитне картице, телевизори и многи други апарати које најчешће не доживљавамо као ИТ.

Коришћење информационих технологија и могућности које они стварају, дају огроман допринос расту продуктивности и укупној ефикасности економије. Урађена су бројна истраживања и анализе која показују тачно колико улагање у ИТ повећава продуктивност. Огроман дио раста продуктивности од 1995. до данас, постигнут је прије свега, улагањем у информационе технологије и аутоматизације пословних процеса. Раст продуктивности свуда је видљив, од појединачних компанија, индустрија па до економија. Раст продуктивности на било који начин, повећањем резултата или остваривањем уштеда, отвара простор за додатно улагање у постојећи посао, његово ширење, додавање нових производа и услуга или, у крајњем, и раст добити акционара.

У реализацији ових промјена постоје бројне препреке, од недовољно развијене домаће телекомуникационе инфраструктуре, до недовољно квалитетне техничке подршке Интернета. Скромни хардверски и софтверски потенцијали, информатичка неписменост и недовољна знања из области организовања и управљања дигиталном економијом, непостојање одговарајуће законске регулативе, прилагођене пословању у виртуелном простору, само су неки од најзначајнијих проблема. За њихово рјешавање потребан је, прије свега, стратегијски приступ, на основу којег ће се издвојити приоритети и на најадекватнији начин усмерити у те сегменте. Директне стране инвестиције или други кооперативни облици сарадње између домаћих предузећа и страних компанија, могу бити добар начин за успјешно рјешење тих проблема. Инвестициони пакети кроз стране директне инвестиција обухватају осим капитала, и нове технологије, знања, менаџмент и организациону праксу, која је сигурно постављена према принципима нове информационе ере пословања.

Поред наведених проблема све је јасније да садашњи систем образовања није спреман да се суочи са захтјевима дигиталне ере. Он не задовољава захтјеве текућих потреба на адекватан начин, а мораће се суочити са још већим притисцима у годинама које долазе. Постојећи систем образовања заснован је на претпоставци да су промјене у знању релативно споре, зато је било оптимално прво одређено вријеме учити, а потом до краја радног века користити научено. Имајући у виду брзину промјена у последњим деценијама, захтјеви друштва као целине за образовање драстично се мијењају. Савремено пословање захтијева све интензивнију примјену нових знања, мултидисциплинарност и сарадњу, због чега образовање мора да даје и нове вjештине: проналажење информација, критичко мишљење, ефикасно комуницирање, рад у тимовима, управљање пројектима, управљање конфликтима и кризним ситуацијама.

Кључ за успјешно суочавање са овим изазовима лежи у развоју дигиталне инфраструктуре и новог прграма за образовање младих за потребе развоја дигиталне економије. Овакав систем одступа од класичног образовног и наученог модела, јер нова економија захтијева и нове методе образовања и управљања, који се односе не само на управљање класичним ресурсима, већ прије свега, на управљање знањем, конфликтима, пројектима, промјенама и сл.

Студијски програми економије на Независном универзитету Бања Лука пружају студентима неопходни ниво знања за укључивање у еконосмске процесе засноване на информационим технологијама. Истовремено припремамо измене у студијским програмима гдје ћемо након спроведене прописане процедуре отворити студиј дигиталне економије који ће трајати четири године (осам семестара) са укупно 240 ЕЦТС бодова. Студијски програм ће битие креиран у складу са најновијим достигнућима из области друштвених наука и информационих технологија. Организован према моделу 4 + 1 + 3, односно први циклус у трајању од 4 године (240 ЕЦТС бодова), други циклус у трајању од 1 године (60 ЕЦТС бодова) и трећи циклус у трајању од три године (180 ЕЦТС бодова).

Проф. др Остоја Барашин, редовни професор