Završno veče likovne kolonije „Šibovi 2018“

Kada je povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka u Beogradu, 4. spetembra 1904. godine, osnovano prvo umetničko udruženje: „Lada“, koje je ime dobilo po antskoj boginji proleća, njegovi osnivači: Petar Ubavkić, Uroš Predić, Đorđe Jovanović, Marko Murat, Beta Vukanović, Rista Vukanović, Simeon Roksandić i Nadežda Petrović inicirali su razgovore o potrebi organizovanja posebne vrste okuplјanja umetnika sa cilјem da se ne samo među sobom bolјe upoznaju i razmene poetička istraživanja i umetnička iskustva, već i da se u najvećoj mogućoj meri upoznaju sa narodnim običajima i raznovrsnim tradicijama. U umetnički veoma darovitoj, i umetnosti krajnje blagonaklonoj, kući Petrovića otpočeli su razgovori o organizovanju prve likovne kolonije koja bi trebalo da bude smeštena u netaknutoj prirodi gde bi slikari mogli da slikaju u pleneru, da proučavaju narodne običaje i razmenjuju mišlјenja i iskustva. Tako je, na inicijativu Nadežde Petrović, 30. jula 1905. godine pokrenuta likovna kolonija u selu Sićevo smeštenom u živopisnoj Sićevačkoj klisuri. Na ovaj način nastala je prva i najstarija likovna kolonija na Balkanu koja je imala srpski i jugoslovenski nacionalni predznak. Iako je dve godine po osnivanju najstarijeg umetničkog udruženja u Srbiji, ali i u Evropi, Nadežda Petrović istupila iz „Lade“, to nije omelo nesmetano održavanje kolonije u Sićevu koje traje do danas. Po uzoru na ove prvotne impulse Nezavisni Univerzitet Banjaluka (NUBL) na inicijativu profesora, a docnije i dekana Likovne akademije ovog Univerziteta, Marina Milutinovića – Makija, opredelio je kuću na Šibovima kao dom umetnika i stanište umetnosti. Pokrenuta 2017. godine kolonija „Šibovi“ je već u svom prvom sazivu krajnje opravdano nagovestila da će da ima veliki kako regionalni tako i lokalni značaj u razvoju umetnosti i umetničkog života. Drugi po redu saziv Likovne kolonije „Šibovi“, zbog rekonstrukcijskih radova na samom objektu, privremeni smeštaj je našao u gostoprimlјivom motelu: „Dragana“ nadomak Banjaluke. Umetnici, njih 23-troje, iz gotovo svih delova bivše Jugoslavije, bili su tako u prilici da u zanimlјivom ambijentu doline Vrbasa, u pleneru motela: „Dragana“ ili namenskom prostoru – improvizovanom atelјeu – nesmetano rade i razmenjuju estetička i poetička promišlјanja i iskustva. I ovoga puta organizatori su se potrudili da omoguće umetnicima da se izraze u svim segmentima plošne likovne umetnosti. Stoga su u radovima ovih umentika zastuplјeni: crtež, akvarel, ulјe na platnu, grafika i akril. Na ovaj način ne samo da je postignuta i dostignuta poetička, stilska, raznovrsnost i izražajnost, već je i preko generacijske različitosti omogućeno da se dobije svojevrsni uvid u poziciju i ulogu plošne likovne umetnosti kako u regionu tako i u BiH i Republici Srpskoj, ali i da se pruži konkretniji odgovor na pitanje o položaju i ulozi tzv. „štafelajne slike“ u odnosu na koncept i konceptualističke tokove moderne umetnosti. Ukrštanjem likovnih poetika profesora i studenata likovnih akademija i afirmisanih likovnih stvaralaca koji nisu deo akademske zajednice, LK „Šibovi“ omogućava i svojevrsni uvid u ukupnu likovnu produkciju prostora negdašnje SFRJ, a kvalitativno neujednačen domet ovih radova, takođe, ima stimulitavnu funkciju, jer pred one autore koji nisu ostvarili, a ni dosegli određene kako zanatske tako i umetničke domete, postavlјa izazov, da u narednom periodu, a na osnovu stečenih iskustava, u znatnoj meri pobolјšaju svoj likovni izraz. Tehnika ulјa na platnu koju je početkom 15. veka u likovnu umetnost uveo holandski slikar Jan van Ajk, s tim da su se još u srednjevekovnom slikarstvu pojavlјivali slojevi koji su napajani ulјem, ali je prema jednom od najstarijih recepata iz Štasburškog manuskripta evidentno da je ta prvobitna upotreba ulјa bila ograničena na zamenu tempere kao tehnički znatno ograničenije, i danas je atraktivna i omogućava savremenim umetnicima da se upotrebom ove klasične tehnike izraze na aktuelan i poetički veoma zanimlјiv način. Na LK „Šibovi“ 2018. godine ovom tehnikom i njenim mogućnostima bavili su se sledeći umetnici: Miodrag Anđelković – Daja, Mirjana Anđelković, Milovan Čikić, Marin Milutinović – Maki, Sonja Spriroski – Ostojić, Mihajlo Nikolić, Anja Stojanović i Saša Bogdan. Plener je okosnica rada za istaknutog likovnog umetnika Miodraga Anđelkovića – Daju koji zelene tonove Vrbasa i Banjaluke, krajiške lepotice, ukršta sa sivom podlogom tla, gradeći na ovaj način specifične simboličke odnose koji mogu da se svedu i na mitološku predstavu o Kori ili Persefoni koja u svom zelenom ruhu donosi obnovu i mladost. Pastuozni nanosi kako različitih valerskih vrednosti zelene, bele, plave, sive, okera, ukršteni sa raspevanim linijama omogućavaju nam jedinstven doživlјaj ove mitološke predstave o večnoj mladosti prirode. Za Mirjanu Anđelković apstrakcija je povod da izrazi snažnu, upečatlјivu emociju vezanu za simboliku nanetih boja, a prevashodno svih tonsko – valerksih vrednosti žute, od primarne žute do beličaste oker nijanse, čime naročito naglašava životne tokove i pozitivne emocije vezane za naglašenu lјubav, ali i strast prema životu. Milovan Čikić, u kurbeovskom maniru, upotrebom špahtle, postiže lazurni namaz naročito plave neba čime njegov pejsaž dobija sasvim nove likovne vrednosti. Brižlјivim nijansiranjem i kontrastiranjem kako toplo – hladnih tonova tako i svetlo – tamnih površina naprosto tka svoje viđenje pejzaža kao sredokrače tri drevna elementa (vatre, vazduha i tla) pri čemu antejski vezan za tlo nastoji da mu da onu tako tešku i veoma skupo plaćenu odrednicu „nebeske zemlјe“. Marin Milutinović – Maki u svom radu ponudio je svojevrsni osvrt na dizajn, jer u žiži njegovog interesovanja je znak NUBL-a. Varirajući toplo – hladne odnose sa primarnim hladnim kontrastom (belo – plavo) nizom podslikavanja dobija zanimlјivo preoblikovanje primarnog znaka dajući mu niz novih asocijativnih vrednosti. Sonja Spriroski – Ostojić na svom diptihu nudi saodnos figure i arhitekture. Nјeni bezlični muzičari svedeni na deformisane konture, opredmećeni instrumentima smešteni u kafanski prostor kroz čija okna se nazire veliki ekran zgrada, izraz su svojevrsnog omaža svim onim neznanim kafanskim umetnicima koji umeju da razgale i prirede lepe trenutke. Mihajlo Nikolić na svojim asocijativnim platnima nudi upečatnjiv, ekspresivni izraz odražen u energičnom, pastuoznom, potezu, ukrštenom sa peskarenjem čime se kontrasto – valerske vrednosti crveno – brokat – sivo – zlatno mogu protumačiti i kao specifičan osvrt kako na život noćnih dama, tako i na imaginarni pejzaž, dok se hladno plavo – tamni odnosi mogu iščitati kao vrednosti kanjona Vrbasa. Anja Stojanović, student ALU NUBL-a ponudila je inventivan saodnos figure i arhitekture (lutka u enterijeru) pri čemu je pokazala da raspolaže sa dosta talenta koji će tek da se iskaže u svojoj punući. Zanimlјiva koloristička rešenja u gradaciji prostora i figure (figura) uspostavlјaju niz semantičko – simboličkih vrednosti koje mogu da se iščitaju i kao „sledeđeni kadar“, ali i kao otuđeni, napušteni prostor prelaza iz radosnog sveta detinjstva u zatamnjeni svet odraslih. Saša Bogdan, takođe student na ALU NUBL-a svojom mitološkom figuracijom nagoveštava likovni talenat, ali će upravo kroz iskustvo Akademije da dođe do onog preko potrebnog pronalaženja mere u saodnosu elemenata, a naročito u kompozicionom rasporedu istih. Inventivna mitologizacija, svakako, ohrabruje i nagoveštava znatniji rad u budućnosti. Akril na platnu kao tehniku likovnog izražavanja koristili su umetnici: Zdravko Krulј, Tihomir Fišer, Vasilisa Ivanović, Ružica Panić, Tatjana Bosnić, Temijan Ivanović, Stefan Stojanović i Jelena Glogovac – Savić. Zdravko Krulј, na svojim polihromatskim akrilima nudi zanimlјivu simboličku viziju gnezda i točka. Op-artovski, poentilistički, ekspresivni pristup tretmanu plohe donosi nam nekoliko različitih semantičko – simboličkih vrednosti. U prvom planu su „rastakanje“ ili „dekonstrukcija“ objekta bilo da je reč o gnezdu i(li) točku. Univerzalni simbol putovanja, kretanja, istraživanja, otkrivanja – točak kopni u svojevrsnoj morskoj peni čime je sugerisana potpuna prolaznost svega što se kreće, a ukoliko taj točak odredimo kao žrvanj za masline vrednost je varirana u odnosu večnost (maslina) prolaznost (more). Simbol gnezda (kuća, dom, porodica i sl.) takođe se „urušava“ u peni od mora, s tim da na svojevrstan način „prkosi“ ndolazećem talasu, jer još uvek je celo. Preplet linije, poentilizam, kontrastiranje, podslikavanje, samo su deo likovnog izražajnog repertoara kojim je dočarana situacija egzistencijalne strepnje da će gnezdo svaki čas zauvek da nestane čime se uspostavlјa potpuno aktuelna simboličko – semantička vrednost. Tihomir Fišer, slikar i dizajner, jedan od značajnijih savremenih autora Hrvatske, akril koristi samo kao element u svojoj kombinovanoj tehnici, da bi kontrastriranjem svetlo – tamno, toplo – hladno uspostavio niz valerskih odnosa i vrednosti u svom noćnom pejzažu gde dominiraju fluorescentni svici. Nјihov let, „probijanje“ tmine, uspostavlјa mnoštvo simboličko – semantičkih vrednosti koje doprinose kako aktuelnosti, tako i univerzalnosti likovnog umetničkog dela. Vasilisa Ivanović akril koristi samo kao segment, da opervazi, ali i naglasi svoj raskošni crtež. Nјen „Jelenak“ modelovan prepletom snažnih, ekspresivnih linija, koje svojim elementarnim vrednostima sugerišu niz kako psiholoških stanja i procesa tako i semantičko – simboličkih vrednosti. Iako je objekat tu – insekt on ima nadprirodne, gotovo nadrealne strukture. Tu celinu upotpunjava i geometrizacija okolnog prostora, koja svojim kolorističkim vrednostima, ali i oblicima (trugao, romb, kvadar, paralelogram i sl.) omogućava da se subjekat – jelenak – iščita i kao kaleidoskopska mikroskopska projekcija što celokupnom delu daje kako nove asocijativne tako i simboličko – semantičke vrednosti. Sa druge strane „Vilin konjic“ satkan je na umerenijem (blažem) kontrastu plavičasto – sivih tonova, što celoj kompoziciji daje nežni, lirski, ton. Ružica Panić svoje viđenje žene kao nežnog bića gradi na bazi primarnog hladnog kontrasta (belo – plavo), pri čemu ptica (lastavica) određuje proleće (mladost), a suza žal za prohujalim. Mitološki akt rečne ili vodene vile, ne samo da naglašava estetiku nagog ženskog tela kao univerzalne, neponovlјive lepote, već svojom bezličnošću nagoveštava sve – ženu i njenu semantičko – simboličku vrednost. Tatjana Ratković-Bosnić ekspresivnim, energičnim, pastuoznim nanosom preko kontrasta toplo – hladno i svetlo – tamno gradi kompoziciju: „Nebesa“ u kojima se odražava horizont egzistencijalne strepnje „zatišja pred buru“. Stoga, i kompoziciju „Zatišje“ izgrađenu nešto umekšanim potezom možemo da shvatimo i kao neraskidivi deo celine. Temijan Ivanović svoje arhitekstonsko umeće pretače u svoj akril u čijem središtu je hram Hrista Spasitelјa u Banjaluci. Realistički prikaz, sa relativno tvrdim arhitektonskim crtežom, rađen gotovo u fotografskom maniru, svojevrsni je osvrt ovog umetnika na lepotu netom vaskrslog hrama koji strašno postrada 1941. godine. Stefan Stojanović student ALU NUBL-a nagoveštava strip – crtački talenat, s tim da posebnu pažnju mora da posveti tzv. „punim – kolor – tablama“, a pogotovo onima gde su dati totali i frontali likova. Svakako, da u crno – belom strip svetu možemo da očekujemo skoru pojavu zanimlјivih likova. Jelena Glogovac – Savić nudi zanimlјivu realistički ostvarenu igru objekta i odraza (efekat ogledala), pri čemu oštrina brodskog pramca biva u kontrastu sa svojim deformisanim odrazom na morskoj površini. Mirno more, njegovo blago talasanje, razlaže obrise broda pri čemu nastaje igra svetlosti. Efekat ogledala biva pojačan činjenicom da brod miruje, dok pramčani anfas u drugom planu sugeriše spremnost da se svaki čas uhvati u koštac sa plavim džinom koji trenutno drema. Perspektivom je naznačeno posmaranje objekta sa niže razine što nas navodi da je autor u pozicji posmatrača iz čamca. Ovim se dodatno naglašava snaga broda čiji pramac je u primarnoj opservaciji, a time se dodatno pojačava i horizont egzistencijalne strepnje. Grafikom su se bavili sledeći umetnici: Danis Fejzić, Toni Ostojić, Svjetlana Gojić i Gordana Praštalo. Danis Fejzić, profesor na ALU u Sarajevu, svoj rad u mediju grafike temelјi na iskustvima tzv. „estetike negativnog“. Adornovski pristup primarnim neestetičkim temama koje su u likovnu umetnost donela dela kao što su: „Splav meduza“, „Pokolј na Hiosu“ i(li) „Gernika“, omogućava mu da svoj ekombinovane tehnike gradi na primarnom crno – belom kontrastu, pri čemu naročito varira tamne delove, da bi u naglašavanju objekta – ogolјena kost ili crtački i koloristički veoma razvijeno oko – postigao krajnji efekat sučelјvanja posmatrača sa estetikom negativnog. Iz ovog odnosa nastaje niz semantičko – simboličkih vrednosti koje se kreću u rasponu od određivanja nelјudskog u čoveku do svevidećeg orlovskog oka, da bi na psihološkom planu moglo da se iščita i umetnikovo protivlјenje opštem grabežu, sebičnosti, nastojanju da se po svaku cenu vlada. Na ovaj način Fejzićevo delo se ispolјava i kao anagažovana i aktuelna satira, ali i kao odraz estetike negativnog u savremenoj bosanskohercegovačkoj umetnosti. Toni Ostojić, profesor na ALU NUBL-a na svojim grafikama ponudio nam je raskošni repertoar skopske grafičke škole, jer se njegova kombinovana tehnika u prvi mah iščitava i kao antički mozaik, ali i kao makedonska tkanica data u monohromatskoj gami sive. Crtački razvijen njegov „Trajbl sraz“ ne samo da je reminiscencija na drevne plemenske maske i vračevsku igru, već na simboličko – psihološkom planu muško – ženske maske predstavlјaju izraz, ali i odraz tzv. „stanja bogova“ i emocija. Ne-ja kao suštinski odnos maske i ličnosti ovde je izraženo kao umetnički subjekt čiju simboliku dodatno upotpunjuju konture zida dajući mu na taj način i zvuk „pesme o slobodi“. Sa druge strane „Tribal sraz 2“ nosi veću usmerenost na detalј, zonu predstave ne-ja na ritualno-magijskoj osnovi, s tim da nepotrebnim podeblјanima crnog pervaza pojedinih segmenata biva narušena primarna jedinstvenost scene. Da su omeđice zida i maske manje vidlјive, tanjom i koloristički više izgrađenom linijom izražene, rezultat bi bio znatno efektniji. U svakom slučaju Ostojić nam je ponudio jedno obilјe likovnih i simboličkih elemenata i znakova koji se u krajnjem slučaju ispolјavaju kao specifičan (sa)odnos između subjekta i objekta, ne-ja i ja, vremena i prostora. Linorez „Cvijet“ Svjetlane Gojić lirski, gotovo haiku, osvrt na lepotu prirode, neprevodive reči „behar“, svojim crno – belim odnosom uvodi nas u estetiku sveta prirode koji može da se iščita i kao saodnos puta (tao) i putovanja kao istraživanja značenja svakovrsnih znakova u svetu oko nas. Gordana Praštalo deformaciju prostora na svojim grafikama stavlјa u prvi plan. Bilo da je reč o mreži (spletu kvadrata) ili saodnosu kruga i mreže naslućujemo ideje prostornih odnosa koji nam sugerišu promišlјanje zakrivlјenosti vremensko-prostornog plana iz savremene fizike. Crteži Svjetlane Vignjević predstavlјaju svojevrsnu reminiscenciju na rad Zdravka – Zdrave Mirčete iz Knina. Baš kao i Mirčeta Vignjević svoje kuće – kule vidi i kao lјudska lica, čime se u znatnoj meri približava animaciji, ali i kao „vrišteće prostore“ osame, rušenja, nestajanja, s tim da se kod Vignjevićke te kuće – kule izokreću naglavačke, redukcijom likovnog znaka preoblikuju do nagoveštaja sasvim drugih elemenata. Pečurka, falus, strelica tako postaju znamenja kuće – kule, koja izvrnuta i naglavačke ostaje simbol životnog prostora koji može i da „ujede“, ali i da „zapeva“. Režanje, glad, ujed zida paradigme su koje donosi egzistencijalističko poimanje, ali dekonstrukcijom tih elemenata dobija se onaj rezultat koji Svjetlana obilato koristi, a to je nova vrednost simbola „životni prostor“. Kombinovane crtačke tehnike okosnica su rada Nikoline Peslać. Polihromatika različitih kontrasnih i valerskih odnosa, uz razvijen i izgrađen crtež osnova su na kojoj gradi svoj nadrealni botanički svet. Mitološko ritualna komponenta daje posebnu simboliču vrednost Nikolinom radu na način da on „odslikava realnost“ vodenog sveta, ali tako da nije rađen prema predlošku ili svojevrsnoj matrici podvodnog snimka, nego predstavlјa zaumnu, podsvesnu refleksiju umetničke vizije. Na taj način Peslaćeva na likovno izbrušenom jeziku ostvaruje poruku o jedinstvu sveta prirode i čovekove zaumnosti čime još jednom podseća na univerzalne vrednosti sveta koji sve više iščezava. Hasan Bekanović na svojim akvarelima nudi lepezu raznovrsnih sadržaja. Ova drevna tehnika povod je bosanskohercegovačkom umetniku da u spoju vode, boje i materije iskaže sve one vrednosti koje ova tehnika podrazumeva. Potičući od reči „aqua“ (voda, kap) ova tehnika podrazumeva prozirnost, lakoću i mekoću poteza, lirski osećaj za prostorno – vremenski kontinuitet, s tim da se kod Bekanovića ona pretače i u čistu figuraciju (portret kolege Milovana Čikića), arhitektutu (vodenice i bosanske kuće), objekte (čamci na reci, drveće uz reku), pri čemu majstorski vođen kist ostavlјa laki, lazurni nanos, koji u znatnoj meri omekšava katkad čvršći i izražajniji crtački predložak. Ta čvrstina objekta ili predmeta biva omeđena suptilno nijansiranom kolorističkom vrednošću tako da dobijamo sadržajno veoma zanimlјiv i likovno interesantan akvarel. Prema svom primarnom određenju Likovna kolonija: „Šibovi“ u pravom smislu te reči predstavlјa istinsko ukrštanje dometa kako lokalne tako i regionalne likovne scene, čime sebi, svakako, utire put da bude i ostane prepoznata kao jedna od značajnijih likovnih manifestacija kako u Republici Srpskoj tako i u BiH, ali i granicama nekadašnje Jugoslavije, tim pre što neguje i razvija klasične vrednosti plošne likovne umetnosti, koja sve više dobija na značaju u svetskim razmerama u odnosu na konceptualni pristup likovnoj umetnosti.