Otvaranje izložbe Hasana Bekanovića

Poezija akvarela je zagonetna. Pokreće se lepota, otvara se čudo. On je neponovljiv poput muzike, nema premišljanja, nema popravljanja, često slikara požuruje i diktira mu ritam izvedbe. To je vrlo stara slikarska tehnika koja datira još iz starog Egipta, a kasnije se spominje u vreme prve izrade papira u Kini, oko 100. godine. U Evropi je tehniku akvarela u slikarstvu najranije upotrebio italijanski renesansni slikar Raffaello Santi, (1483.-1520.). Nemački slikar i grafičar Albrecht Dürer (1471.-1528.), ostvario je značajan opus studija biljaka, prirode i životinja, takođe u tehnici akvarela, a pod njegovim izrazitim uticajem osnovana je i prva slikarska škola akvarela u Evropi pod vodstvom Hansa Bola (1534.-1593.). 
Akvarel i danas privlači pažnju i provocira interes slikara, tako da uspešno koegzistira uporedo sa drugim slikarskim tehnikama, pa se njegova savremenost zbog toga ne može osporiti, usprkos povremenim disonantnim tonovima koji zagovaraju savremenost putem drugih medija.

Hasan Bekanović nam to na virtuozan način dokazuje čarolijom odnosa vode i pigmenta na jednoj strani, kao i papira na drugoj, nastajanjem slika krajolika, kao nova priroda. Vlažne amorfne mrlje bogato strukturirane, posmatrane sa distance, grade čvrste oblike oblivene difuznim svetlom. Suprotstavljaju se mase osvetljenog i senovitog, građene u stilizovanoj toploj atmosferi. Emocionalno i racionalno pronalaze skladni dijalog. Zaustavljen je trenutak u vremenu, mir i tišina protežu se u beskraj. Bekanoviću nije cilj mimezis, već uhvatiti atmosferu, onu tananu nematerijalnu što pokreće najfinije misli i osećaje, koji će navesti posmatrača na doživljaje. Harmonično postavljene beline papira isto su toliko važne kao i sve što je oslikano. One sugerišu, grade i razgrađuju istom onom snagom kao i potezi četkice, ispunjavajući samo jedan relativno mali deo formata papira, oživljavajući čitavo područje. U njima je neprestana slutnja, sumnja, lična borba sa trenutkom dodira boje i vode koja protiče na papiru. Bekanović je umetnik koji zna da kontroliše slučajnost, do te mere da ona radi za njega, ne sputavajući njenu misiju da napravi ono najlepše u akvarelu, a to je iznenađenje. Iznenađenje koje je izazov i avantura koja ne trpi nesigurnu ruku, koje ne skriva već otkriva vazdušastu lakoću, odnosno transparentnost likovne strukture, koja je u neposrednom dosluhu sa svetlošću i njenim efektima. Hasan Bekanović je slikar atmosfere koji bojom, njenom snagom i sugestijom utiče na emociju posmatrača. To je njegov krajnji cilj, da izazove određeno raspoloženje, a vreme koje protiče zaustavi trenutkom koji je duboko proživljen u njemu. I naravno tu se otkriva najlepšta tajna? Tajna gde zanat postaje oruđe duha, to je umetnost!